Some sa ostrva Poveglia – Mirjana Stošić

kako sam postala elektronski zapis?
razbolela sam se.
svukla kožu.
obukla maglu.
smestila se
u oblak.
tu se skladištim.
rastegla podatak
do brisanja.
soma bez doma.
nekad lazareto.
potom zvonik.
skok.
kamenjar
i jedno stablo
glas deteta
šapati mrtvih
da li se boji
bez mene,
sama?
kao ja
bez nje,
sama.
dizajn some.
algoritam nestajanja.
tamo sam
gde pogrešne
informacije
umiru.
jedna tačka u okeanu
odatle pišem
zapisujem se

***
​

Povelja je vekovima moje tlo. Dočekivala sam sve some: leprozne, okužane, ludake koje su lobotomizovali, bogataše koji su kupovali i potom napuštali ostrvo. Dočekivala sam i ostrvljenost – nijedne some, samo urlici i fantomi mojih viševekovnih, mučenih, izgladnjivanih soma. Zatvorena za venecijanski vonjavi svet, Povelja je izvan zakona, ilegalna za posete. Ako neko nesmotreno svrati, dočekamo ih somatskim pozdravima. Oni ih protumače kao demonske glasove, kao progonjenja, i ne vraćaju se. Nikad se ne vrate. Ne čuju glasove soma kao dobrodošlicu. Some umeju samo da vrište, ali gostoljubivo. Čuje se i zvono sa tornja, premda je odavno uklonjeno.  Posmrtna zvonjava je naša muzika.
Forme tla su se menjale, premda je vekovima Povelja moje stanište. Od ostrvske zemljane smeše ljudskih i drugih životinjskih i biljnih ostataka i životodavnih minerala, Povelja je, “danas”, kada odašiljem ovaj elektronski glas neumrle, postala kultno mesto za popularne paranormalne priloge o progonjenim mestima, mračnom turizmu i geografijama smrti.
Ja sam kod. Ja sam Soma. S ostrva Povelja.
Kapilari koji nose vodu napajaju zemlju i čiste je – od nas. Od ljudskih ostataka. Ali, poveljska zemlja je gostoprimljiva. Pohranjuje nas, proždire i preobražava u stanište za druge. Na taj način uvek živimo zajedno. Proterani da budemo sami sa svojim bolestima, smrtima i umiranjima, mi smo zapravo proterani u nemogućnost da se buda sam. Soma nije sama, makar bila tek kod i elektronska poruka s ove strane. Ali moj glas je vekovima ostrvljen. Podzemne kanale ispunjavali su voda i gasovi. Počela sam opsesivno da mislim da je podzemlje jedini put kojim mogu da uspostavim kontakt. Da pričam. Očekivala sam i pratila erozije. Učila se tananoj geologiji umirućih.
Ja sam Soma. Fosil koji je našao kanal da postane glas-kod. Elektronska Soma.

***
Venecijanski vazduh je zadah života. Taj život vapi sa epifanijama simptoma smrti. Počelo je senzacijama trnjenja. Slatkim i repetitivnim udarima – neuralgičnim sinkopama. Nalik užitku svršavanja. Najpre duž ruku. U glavi vrtoglavno. Odvrnuta glava i otkačene ruke. Telo se odmetnulo u simptomatskim užicima. Telo simptoma je razigrana mašina. Rastavljena gumena lutka pristigla iz prekognitivne budućnosti Venecijanaca. Zadah je pritiskao grudi. Iz njih je isparavao samo moj zadah i kondenzovao se kao simptom. Moja soma je neuronska. Moji nervi su somatoformni. I taj zadah… Ne! Ti zadasi – kolektiv koji je izrastao u orijaško oko tumača znakova – bolesti. Uvek tuđe. Nikad zajedničke.La morte nera – kako su je zvali – crna smrt je proslavila ovo večito ostrvo duhova. Sa obale vidim utvrde Lida. Sad već znam, crna smrt ne dolazi samo jednom. Niti sama. Naposletku, Povelja nije jedino ostrvo u Venecijanskoj laguni. Nije ni jedini karantin.
Šta čini Povelju? Njen dan i njenu noć? Kamenjar, šumarci, kanal, laguna i bolnice za obolele – oni su dan Povelje. Njena noć, ono skriveno, ukopano i ućutkano – to su kužne jame u kojima su spaljivali preminule, ali i masovne grobnice onih ostalih. Preostalih. Nabacanih. Doteranih iz Venecije.Mrtvi se gomilaju. Venecija je daleko. Tumačila je moje trnce. Navukla mi vreću od rogozine sa prosecima za glavu i ruke. Šta će mi? Glava i ruke su mi već odvrnute, otkačene, odbegle. Stopala povijam u lišće. Alge su odavno utekle u doboke vode Venecijanske lagune. Morska trava  žilava je i nepotkupljiva. Ruke me bole i nemam snage ni volje više da je kidam. Jedno žensko telo pored mene stenje. Tri devojčice se igraju u kamenjaru do kanala koji preseca ostrvo gubavaca. Mrtve duše Venecije proterane su na Povelju, u ovaj lazareto koji okuplja raznovrsna tela simptoma.
Ove urlike ne mogu zaboraviti. Ne mogu da ih ne čujem. Zato nikad neću umreti.
Ostvro je mirisno. Zadah dolazi iz venecijanskih voda. Zadah života.Zovu me Soma… Kažu da previše govorim o telu. Kažem da govorim o telu kao otporu. Kao urliku i igri u kamenjaru nadomak kanala. Zbog pogrešnog signala tela su proterana. Venecija misli da umiremo. Da smo tu samo da pocrkamo. Od neprestanih urlika nužno opuštanje je nemoguće postići. Ne mogu se dovoljno opustiti da bih umrla. Svi smo mi some. Poveljani – dovučeni, tučeni, ostavljeni, neumirući.
Ovde se ne umire. S vremena na vreme, pristižu novi. Nove Some. Došla sam s gubavcima. Sa simptomima jasno očitanim na džinovskom oku venecijanskih vlasti. Mi smo tela ostavljena da umru. Tako nas je protumačila Venecija. Kao da venecijanska tela nisu podjednako ostavljena da umru. Mislili su – umrećemo. Ne može se. Postalo je ovo ostrvo večni kričavi dvojnik Venecije. Ona je lepa i živa, ali u grobu-laguni pohranjuje svoje some.
Ovo je Venecija. Povelja je svet.Volela sam kad preko tela nalegne grimizni plašt. Pod njim su se ramena povijala kao trava pod dugo iščekivanim kapima kiše. Uzgajala sam ruže. Bio je to najmirisniji i najkrvaviji ružičnjak u čitavoj Veneciji. Ovde pak cvet ne širi latice. Tako sam naučila da volim šumu. Nisam više gradinarka koja lenjo tepa svojim ružama. Sad sam Soma. Šume su moje stanište. Kamenjari moje bašte.
Imala sam ćerku. Olivu. Podlegla je trncima pre nego što je spazilo oko Venecije. Njeno telo položila sam u ružičnjak. Moja prva soma i prva dobrodošlica na ostrvu. Oliva me je ispratila milim avetinjskim „zbogom“ na Povelju i tamo me dočekala u kamenjaru i šumi, odbijajući se kao Jeka o stabla i stenje.
Dočekala me jecajima. Ali, tada sam znala, tada mi je bilo posve jasno, da nije umrla – kao što ni ja neću umreti. Soma i Oliva su napokon i zauvek skupa.
Ovde je život, crpen iz smrti. Ovde su glasovi, iznedreni iz bolesti i preobražaja. Ovde Oliva ne odrasta. Kamenjar i potok su njena igrališta – raskošne oaze smrti i dečjih igara. Začudo, svi posetioci ponajviše se uplaše kad čuju glas – njen glas. Čini se da je glas deteta bez tela nepodnošljiv. Ime sam joj dala po očevom maslinjaku. Otac je ostao. Tamo, u Veneciji, nevidljiv. Ostali su samo nevidljivi. Ali Oliva i ja smo ovde – neumiruće ljubavnice šume i kamenjara. Ljubavnice sveta.Teskobno je bilo u lazaretu. Čekali smo smrt koja ne dolazi. Samo odbačeni i ostavljeni čuju veliku tajnu smrti – ne umire se bez opuštanja. Od lazareta do logora, o kojima mi vesti donose retki posetioci, ubijeni ne umiru. Za umiranje je nužan mir.
Ja sam Soma.
Moja ćerka je Oliva.
Mi smo glasovi odavde.

***

Moja autobiografija krvari pod sečivima istorije. Preostaje mi tek da svoj glas preobratim u autosomatografiju.
Nije bitno kada sam rođena. I ne mogu da umrem. Rođena sam da oglasovim, da somama otvorim šumu i razudim vetrove u kamenjaru. Da oglasovim šumu i kamenjar – reči, slova, rečenica, jezika. Da učinim da bela stranica zazvuči. Muklo.Ovde su duhovi. Ovde se s duhovima živi. Čujemo glasove. Moj glas nije jedini, ali je jedini elektronski.
Oliva ume da na sve zamislive i nezamislive načine  otpeva “zbogom”. Na svim jezicima. Najlepše je kad “zbogom” šapatom zagolica obraze pridošlica.
Istrajno nas ostavljaju. Nepopravljivo i nenadoknadivo nas se plaše. Svet je strah.
Mi smo glasovi odavde. Mi smo svet.