STATISTIČKA GREŠKA KAO DOMET LJUBAVI I PRAŠTANJA U PESMI „BANOVIĆ STRAHINJA“

Cilj ovog teksta je razotkrivanje prave srpske istorije i skidanje Franka Nera sa trona najboljeg srpskog zeta i muža u istoriji, jer je nedostojan Monike Beluči koja Kusturicu nosi na svojim nežnim plećima letnji dan do podne („Na mlečnom putu“), a i zato što je Monika Beluči (Adrijana Lima, so sorry).

Za potrebe ovog teksta, koji, naravno, nesumnjivo, ma ne može drugo na fejsbuku biti! – ima striktno naučne pretenzije – ljude ću oslovljavati sa „ljudi“, a žene sa „žene“.

Kada se u gugl pretraživaču ukucaju reči „Banović Strahinja“, među prvim rezultatima pretrage, viđaju se naslovi reklamnog stila: „Narodna pesma u kojoj muškarac oprašta ženi preljubu“ i sl. Sam, u pesmi nisam našao ništa slično, pa sam rešio da konačno pogledam film.

Ne mogu reći da me nije iznenadilo da su dobro poznate popularne predstave o Banović Strahinji, zapravo zasnovane na filmu, a ne na pesmi. Dakle, ne Starac Milija, već Vatroslav Mimica i Aleksandar Petrović. Do filma sam mislio da se samo u pesmi pronalaze željeni snovi. Filmski kadrovi, ipak, i ovoga puta, odneli su pobedu nad književnim delom. Ti utisci, toliko su jaki, da već gotovo niko ne pravi razliku između filma i pesme, kada o Banović Strahinji govori. Naprotiv, uglavnom se, potpuno nekritički, film i pesma poistovećuju. Iako se oni znatno razlikuju, suštinski, a Banović Strahinja, potpuno je neki drugi čovek u filmu, nego u pesmi – mejnstrim stanovište u kom Banović Strahinja biranim stihovima tek svedoči nečuvenoj plemenitosti i bezrezervnoj ljubavi za koje je Franko Nero sposoban, opstaje, i samo jača.

Film me razočarao. Film kao film, nije loš, režija, gluma… Zanatski, deluje da je dobro izveden. Srednji vek, atmosfera, oseća se. To je vrlo bitno, jer bez atmosfere epohe, nema ni kvalitetnog umetničkog dela. Zato su, najpre, i „Nemanjići – rađanje kraljevine“ propali. Što se scenarija tiče, moja očekivanja su, nažalost, bila, da će film verno pratiti pesmu. Shodno tome, moja malena razočaranja, samo su se nizala i skupljala u jedno veće. Moj utisak je bio da se pred mojim očima dešavaju skandalozna odstupanja od pesme, koja je tematski, motivski, i po karakterizaciji likova, remek-delo. Scenario je potpuno promašio u karakterizaciji Strahinjine ljube, Jug-Bogdana, pa i Strahinje. O Vlah-Aliji, da i ne govorim. Kao što je izvanredan scenario Ljubomira Simovića „izvukao“ film „Boj na Kosovu“, tako se ovde dogodilo potpuno suprotno: scenario je naružio film. Mislim, ok, film „Banović Strahinja“, nije loš, ali hoće nešto potpuno drukčije od pesme, pa se meni čini da je mogao biti mnogo bolji, da je sledio pesmu.

Odstupanja od pesme su golema i nimalo beznačajna. Pojavljuju se neki novi likovi, kojih u pesmi nema, a izostavljen je, recimo, izuzetan lik, lik od velike važnosti u pesmi, pijani matori derviš, bivši zarobljenik Strahinjin. Karakteri su promašeni. Naročito kod silnog Vlah-Alije. Šteta, jer je Dragan Nikolić baš mogao biti onaj pravi Vlah-Alija, a ne tek šejtanom obuzet razbojnik bez ikakve vrline. Strahinjina ljuba (Anđa) – upropašćena. Jedan detalj samo: Strahinja dolazi pred čador. U pesmi, Anđa budi Vlah-Aliju, i Anđa paniči i govori mu: eto Strahinje, sad će tebi glavu otkinuti sad će meni oči izvaditi! To mnogo, ali mnogo govori o karakteru i motivima preljube Anđine. Šta radi Vlah-Alija? Vlah-Alija se smeje Anđi. On je bezbrižan, on je faca, on nije uplašen, on joj kaže: Kad te budem odveo u Jedrene, i tamo će ti se Strahinja pričinjavati. On je dakle bezbrižno zadirkuje. To, sad, mnogo govori o njegovom karakteru, takođe junačkom, i govori, o mnogo čemu još. Međutim, ona nastavlja da ga ubeđuje, i on pogleda i sam, i najzad, kad joj poveruje, on bez ikakvog straha, oruža se i seda na konja i KREĆE STRAHINJI U SUSRET! I TO NEUSTRAŠIVO. E takvom Vlah-Aliji dobrovoljno se dala Anđa. To je dakle takođe vitez, po junaštvu jednak Strahinji, u mnogo čemu sličan, takođe sam, takođe odmetnut, takođe, nekako, tragičan. Šta on hoće, od života, od sveta?

U filmu, međutim, kad Strahinja dolazi, VLAH-ALIJA (Dragan Nikolić) BUDI ANĐU i hoće da beži s njom! A Anđa mu izgovara „ne idem, ne idem s tobom, tu neka nas oboje ubije.“ Ona je, nešto malo i dalje u otporu prema njemu, nešto malo jeste i ravnodušna, u fazonu, sad smo gotovi, jbg… A silni Vlah-Alija, hvata je i požuruje da beže, uz reči nepojmljive za karakter Alijin: „nek se sa njim bije ko je lud kao i on, ja sam svoju bitku dobio“ – aludirajući na to da je spavao sa njegovom ljubom. To je izjava jednog sitnog razbojnika, bez ičega lepog u sebi. A to je urađeno, da bi se Anđelija tobož opravdala u filmu, kao da nije tolika grešnica nego je morala da sa njim legne jer je najgori beskrupulozni pokvarenjak spreman da nabije i brata na kolac, samo da dobije ono što želi. Međutim, pesma sama već daje dovoljno opravdanje Anđi, što scenarista nije shvatio ili nije želeo da uvaži. Težak srednjovekovni položaj žene, gde se od nje očekivalo da bira da za čast umre, a ako odabere život (koji podrazumeva preljubu) onda je nepojmljiva grešnica, dok Jug Bogdan ne šalje svoje sinove na Kosovo upravo da ne bi radi nje jedne uludo izginuli – to je njoj dovoljno opravdanje. Anđa dakle mora radi časti da umre, a ako izabere da živi onda je grešnica, a muški, Jugovići, mogu da čuvaju svoje živote i još da budu sudije ženskinji zbog njenog greha i još da ostanu časni. Dalje: šta se želelo kukavičlukom Alijinim u filmu, kad beži od Strahinje? Htelo se dodati na hrabrosti i junaštvu, Strahinji: evo, koliko je Strahinja veliki junak, a kakav je Alija koji pred njim beži! Međutim, takvim postupkom, scenarista je Strahinji samo oduzeo od junaštva, jer je Strahinja utoliko veći junak, jer ide na SILNOG Vlah-Aliju, i svi ga duž cele njegove potrage upozoravaju koliko je Vlah-Alija silan i da će od njega on uludo poginuti. Dakle, Strahinjino junaštvo jeste mnogo veće, ukoliko ide na većeg junaka. U tome je Vlah-Alija, u junaštvu, po svemu, jednak Strahinji, ako ne više. Takođe, nije lišen i nekih drugih vrlina. U pesmi, Vlah-Alija ima mnoge kvalitete, što ga upravo čini dostojnim protivnikom Strahinjinim, i samo takav Vlah-Alija je dostojan onakvog podviga i viteštva. Boj Strahinje i Alije je kao boj dobra i zla, ali zlo tu nije lišeno dobra, kao što ni dobro nije lišeno zla. Anđa ne pomaže bez razloga baš Vlah-Aliji, nego upravo sa razlogom. Anđa ima sve razloge da pomogne Aliji, jer je za nju sad Alija dobro, a Strahinja zlo. Strahinja je za nju kraj. A taj zakon, nije pravila Anđa. Pravio ga je muškarac, ljudi poput Strahinje. Upravo je veličina pesme, što Anđa ima pravo, i Vlah-Alija ima pravo, kad joj dobacuje da je ona sad Strahinji samo grešnica koju treba kazniti i ništa više, a njemu će (Aliji) ona biti sve. I Jug-Bogdan ima pravo. Ali Strahinja ide nasuprot prava, Strahinja prevazilazi pravo, i to je veliko. To sve iznenađuje. Ali o tome posebno. O Strahinjinim motivima.

Dakle imamo borbu dva junaka oko neke žene, i stalež (Jug-Bogdan) koji čeka da kazni ženu, koja se ni za šta nije pitala, niti se još uvek pita. Anđa je u filmu prikazana kao neka mučenica i svetica. Međutim, ona je u pesmi, odmetnica, ali odmetnica s razlogom. Debelim razlogom. Najzad, ona je po sebi, skoro nebitna.

Strahinja, kad na kraju čita bukvicu Jugovićima i kad tobož oprašta svojoj ljubi, on to ne čini toliko radi svoje ljube, koliko radi toga da se osveti Jugovićima i da ih ponizi. Anđa je dakle sredstvo najpre da se Jugovići ponize, pa je tek onda bitna po sebi. Anđa je ceo film kao neka stvarčica. Strahinja, kad se sprema da krene na Vlah-Aliju, kad hoće na Vlah-Aliju, on zapravo hoće po odbranu svoje časti, koju ima da odbrani spasavajući Anđu. A na kraju, isto tako, vraća se Jugovićima – on preskače Banjsku i svoju pregaženu majku, on ide u Kruševac, Jugovićima – samo da bi se pred njima kao veličanstven junak pokazao, a da bi njih ponizio. On to i ne krije. Kad kaže Jug-Bogdan svojim sinovima: na komade kuju raskidajte! A Strahinja ih sa neverovatnom sladostrašću dočeka (parafraziram): stan’te malo mojih 9 šura! Što se braćo danas obrukaste? Na koga ste nože potrgnuli? A vi ako ste takvi junaci, kamo noži, kamo vaše sablje na Kosovu? Na koga ste to napanuli, mili moji?? Je li? Na nju? – Bez vas bih je mogao stopiti! – al’ ću stopit svu tazbinu svoju! On, dakle, uživa da ih spusti na zemljicu crnu, da ih ponizi. On je došao, tamo kod njih, samo po satisfakciju. Anđa je opet samo kao neka stvarčica. Potpuno žena tog vremena. Anđa kao Anđa nije toliko bitna. Nju niko ne uzima ozbiljno. Niko se ne osvrće na to šta je ona na Kosovu prošla. Jugovići razmišljaju šta je Strahinja prošao. Strahinja razmišlja šta je on prošao, i on se sveti tazbini što NJEMU nisu pomogli. Na početku pesme, Strahinja je sam, bez Anđe u tazbini. I sa njima bez Anđe druguje i veseli se, među gospodom. Ponosi se Strahinja u tazbini. Predugo je začamao Strahinja, u tazbini. U Kruševcu, u carevu gradu. „Volimo te Strahiniću bane, no svu zemlju našu carevinu.“ Ponosi se bane u tazbini. Žene nema. Taj detalj je u filmu potpuno izbegnut. Pohara njegovog dvora se dešava dok je on u lovu, a ne u provodu u tazbini. U filmu, dakle, on tek kasnije odlazi da traži pomoć od tazbine.

I, najzad, šta se dešava? Kad je već Strahinja došao u Kruševac samo po satisfakciju i osvetu tazbini, onda naravno, nema nikakve logike da im dopusti da Anđu kazne, nego upravo suprotno: on se spasavanjem Anđe, njima samo još više sveti! Opet je Anđa žena, stvarčica. Strahinjine poslednje rečenice: Nemam s kime piti ladno vino, no sam svojoj ljubi poklonio. Hahaha…. Genijalno. To u današnje vreme ne deluje tako, ali to u ono doba mora da je bila strašno ponižavajuća rečenica. On govori svojim silnim Jugovićima, tastu i devetore šura, zapravo, sledeće: vi niste više dovoljno dobri za mene da sa vama pijem vino i drugujem! Nego evo, sa ženicom ovom, ženicom ovom, sa grešnicom, sa njom ću, radije, nego sa vama. Haha…. Kakva legendica. Dakle Strahinja odbija da uvaži tazbinu, da uvaži zakon, da uvaži Crkvu – on hoće samo da uvaži sebe. Strahinja tu nije više ni dobar „građanin“, ni dobar hrišćanin. On je samo ogroman junak. A Anđa je izuzetna alatka. Čak i Jug Bogdan, za ono vreme, ima pravo kad kaže: neću da mi 9 sinova rizikuje živote radi nje jedne koja je već izgubljena. I to je skroz racionalno razmišljanje jednog iskusnog, razumnog velikaša. I sad se treba čuditi, kako to, da je Gete ocenio taj čuveni Strahinjin potez samo kao „varvarsku samovolju“. Pa znao je Gete malo više duša nego samo svoju. Tačnije, zbrajao ih je, u sebi (iz sebe). Naposletku, Strahinja čak i ne oprašta. To što on svojoj ljubi daje, on to: „poklanja“. Šta se dalje dešava, pesnik ne govori, i to ostaje nepoznato, i čitaocu da to nasluti. Strahinja nigde ništa zapravo ne oprašta. Ta reč, prosto, u pesmi, ne postoji. Strahinja isključivo – poklanja.

Oproštaj je, rekao bih, prevashodno hrišćanska konstrukcija. Hrišćanski, da kažem, institut. Antički paganski velikaši su upravo „poklanjali“. Strahinja je ovde paganin najčistijeg tipa. Jug Bogdan, suštinski, takođe, ali, budući mator i junački stišan, preostaje mu još da bude dobar čuvar tradicije i prava i svog stečenog imena. Dobar građanin. U očima Jug Bogdana, Strahinja huli na zakon. A u očima Crkve, Strahinja huli i na zakon i na Boga. Prosto, taj greh jedne žene, ni Crkva nije opraštala, a njen neprikosnoveni autoritet, sugerisao je da žena koja je tako zgrešila treba da u tami provede ostatak života. To stoji (i) u filmu. Strahinja ne prašta. Niko ne prašta. Strahinja poklanja. On je svojoj ljubi poklonio novi život, sačuvao vid, kako god. Šta se dalje među njima dešavalo, to ostaje nepredočeno. Pa, eto, čak i u filmu, on nigde posle spasavanja Anđe, nju ne ljubi. Naprotiv, kad mu ona pobegne iz Banjske dok je on spavao, Franko Nero izgovara antologijsku rečenicu: „pobegla je kurva!“ I onda preti, polomljenim mačem: „ naći ću te Anđo, oči ću ovim da ti vadim!“ Čak i u Crkvi, on prekida crkvenog velikodostojnika, on kaže: „prekini vladiko, vreme je da se izvrši kazna.“ On, dakle, požuruje proceduru. On želi kaznu. I u poslednjem trenutku se predomišlja, izgovara u brk Jugovićima: „ja sam pakao već prošao, a sada mi je posle svega, milija njena grešnost, od vaše svetosti.“ Opet je bitan on, bitno je jedino, šta je prošao on, ne Anđa. Pakao je prošao on, a Anđa? – ona je zgrešila. Ali eto, mada je zgrešila, miliji mi je čak i taj greh, od te vaše takve svetosti.

Strahinja ni u filmu, nigde ne ljubi svoju ljubu posle toga. Nikakav znak ljubavi, nežnosti makar. Njihov romantičan odlazak na konju, nakon „opraštanja“, jeste, zapravo, samo odlazak. Kao što bi se danas selo u automobil i otišlo daleko. Prevozno sredstvo. Šta se posle zbivalo, to niko ne može znati. Mejnstrim: „oproštaj aaaaa, veličanstveno plemenito opraštanje preljube!“ Hah! Daleko je to od toga. Ni u pesmi, ni u filmu, nigde nema ni najmanje sugestije oproštaja. On je prosto nju „samo“ 2 puta spasio. Prvi put od Alije, drugi put od kazne oslepljivanja. To su činjenice. Oprosta nema. Činjenica. Ne treba pesmi imputirati ništa. Pa ni filmu. I još u pesmi, reč „svojoj ljubi POKLONIO.“ Preterano je, stvarno, toliko insistiranje na opraštanju preljube. Toga, jednostavno, nema.

Najviše mi je, ipak, žao, Vlah-Alije. On je jedini koji je u pesmi pokazao da može da voli. I još: ne samo to! S druge strane, Vlah-Alija iz filma je potpuno i u svakom smislu bezvredan čovek. Anđa se u filmu nije zaljubila u Aliju (a i zbog čega bi?). Naprotiv. Do kraja mu govori isključivo da ga mrzi i da je zlo. Poslednje reči njene, Aliji, čak i nakon što mu je pomogla, bile su: mrzim te. I tu nema nikakve prikrivene zaljubljenosti. Jasno je: dala mu se da bi prekratila ono zlo koje je Alija činio ostalima (nabijanje brata na kolac i sl.). U pesmi, baš naprotiv, vrlo je moguće da se Anđa zaljubila u njega. Dakle, u Vlah-Aliju, iz pesme. Mada to pesnik nigde eksplicitno ne daje na znanje. Jedini je Vlah-Alija, tako nežno, tretirao Strahinjinu ljubu. Niko njoj nije rekao „dušo“, nego Alija. Pesma je jasna: Banović Strahinja, nigde se ne veliča kao muž. Ljubav se nigde ne veliča, čak se i ne pominje. Govori se samo i isključivo o junaštvu. I o prijateljstvu. „Banu jutros nema prijatelja“; „Nesta blaga, nesta prijatelja (Derviš).“

Već na početku pesme, jasna je i očigledna Strahinjina vezanost za familiju Jugovića. Njemu je tazbina milija od žene. Njega mila tazbina zove. On s radošću ide u tazbinu. Žena se ne pominje u kontekstu radosti. A u tazbinu se ide bez žene. Sve u pesmi, je čisto stvar muška, i stvar junačkog nadmetanja među muškima. Žene su tu samo sredstva, kad već moraju biti. Potpuno drukčije nego u filmu. Treba se odvojiti od papagajskog mejnstrim tumačenja, čitati samo pesmu i primetiti, koliko se tu govori o junaštvu i prijateljstvu, a koliko o ljubavi, i praštanju – preljube? Jedino praštanje Strahinjino, u pesmi, jeste praštanje matorom pijanom dervišu. Nikome više on ne prašta ništa. Niko ništa ne prašta.

Treba se odvojiti od mejnstrima, i videti, šta je u pesmi žena. Svaka žena. I šta rade žene u pesmi, čemu služe. Služe da služe, i da dvore. Povrh svega, Strahinjina ljuba u pesmi, nema čak ni ime, toliko je tek stvarčica. Ona je Anđa u filmu, a u pesmi je bezimena, sve vreme je samo Strahinjina ljuba. Čak i zaljubljeni Vlah-Alija, doziva Strahinjinu ljubu, rečima: „Dušo moja, Strahinova ljubo.“ Strahinja, s druge strane, kaže joj, sasvim bez nežnosti, sasvim stereotipno dinarski: „Ljubo moja, – tebe bog ubio! – koje jade gledaš na planini?“ On njoj dalje, suštinski poručuje: daj reši se već jednom, daj udri ga, a ako nećeš, udri onda makar mene, samo završavaj ovu agoniju! A kad Anđa odabere, te (potpuno racionalno) zvekne Strahinju po čelenci, Strahinja se brže-bolje dozove, te poništi i ono malo nežnosti, što se uopšte obratio svojoj ljubi („đe pogibe ludo i bezumno“), pak dozivlje dobrog svog hrta Karamana, da se kolje sa njegovom ljubom, a Vlah-Aliji „oči ispadoše, koliko mu nešto žao bješe, te on gleda što se čini s njome.“ Banović Strahinja, do kraja, ostaje, isključivo, ratnik i junak.

Franko Nero, đene-đene. Onakvog Banović Strahinju, mogao je da odglumi i Ričard Gir, ne baš Hju Grant. Od svega mi najžalije, jer je Gaga Nikolić imao potencijal da odglumi pravog Vlah-Aliju, ujedno i velikog ljubavnika i velikog junaka, a ne jednog običnog razbojnika i kukavicu što beži pred Strahinjom. Način na koji živi Vlah-Alija, njegovi svetonazori slobodarski – ali to je slobodarstvo individualno – to je čovek bez države, sam sa svojom snagom pod kapom nebeskom na zemljici crnoj, čovek kojem samo treba svoja sila i žena koju će da voli; makar da s najvećim uživanjem ljubi. Strahinja je čovek državni. On se oblači paradno, on je u svili i kadifi, pije vino sa visokom gospodom. Strahinja je samoljubiv. Doduše, junak. U tome, koliko je on bio spreman i vešt da daleko ode, zarad vrhunskog junaštva i muške junačke časti, on je velik. Ne po praštanju preljube. Najzad, pesnik i ne kaže: „Pomalo je takijeh junaka“ misleći na ljubav i praštanje, i junakov odnos prema svojoj ženi. Za to postoji neki drugi termin. Pesnik to govori upravo misleći na junaštvo, i samo junaštvo, na strogu junačku etiku, oporu i beskompromisnu, naoštrenu do krajnosti. U tome je Strahinja veliki.

Nenad Obradović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.