Stefani Cvetković – pesme

HARON 

I

Moji prijatelji
su ljudi koje ne poznajem
Imaju maske od brige
i jezike od kosti i gline,
a ne od blata.
Reči su mi ostale na stolu
i iz njih je iščezla istina
kao iz pregrejane vode
kada
ostaje samo šareno kamenje
i mrtve ribe
zabodene u zemlju.
Vatra je u očima,
ne u srcu
Noge su duboko u zemlji
i vazduh miriše
na buđ i ustajalost
isto tako
kao što prošlost
liči na pogrešne odluke
osmesi u nevreme
i slične oluje.
Noć je uznemirena
piskav glas ubija tišinu
neophodnu za obnavljanje
istine u bljesku
naizmenično i retko mi prekriju oči
i ja nikad ne pogodim ko je.
Ispravljanje grešaka mi je zanat
Moje su reči neizgovorene
i raspukle iznutra
kao što čir pali trbuh
rastegnut od mehurića
koji ubijaju jetru
i stavljaju mrak na usta.
Spavaj.

II

Priče su kratke i ne govore istinu
Slike u mojoj glavi
Oštre ivice o koje udaram oštetivši lobanju
tako
da više ne ličim na vas.
Sećanja su kratke nepovezane slike
Uvek je magla
između onog
što bilo je stvarno i onog
što je unutra
Sve je od drugog strašnije.

Ljudi će te proglasiti ludim
kad te više ne razumeju
i sve što im kažeš
(sve što si im ikada rekao)
samo će se
obiti o njihove uši
kao što poziv upomoć udara u zid od straha
Više im nećeš prenositi poruke
samo ćeš
veslati u prazno
vode će presušiti.

Sve su duše na onoj strani
ili su već potonule ispod
a od njih prežive zveri
jačaju tako
da ih više ne možeš udariti
dok veslaš

Iz tih dubina
jednom će voda doći i do tvog štapa
a duša je Božja stvar
ona će u sebe
upiti zemlju
kao onda
kad su se veliki ljudi
igrali u pesku
stvorivši čudo
koje pobeđuje mit

Ljudi će te proglasiti ludim
i zato im nikad ne reci ništa
oni ne vole one koje ne razumeju

Čovek je zver
koja napada kada se plaši
Čopor je stvar čudna
plaši se jednog
koji im ne pripada

Ljudi obrađuju svoju zemlju
i zavide u svom srcu
onima zagledanim u nebo

Ljudi će te proglasiti ludim
i onda zavoleti
jednom kad budeš daleko.

 

PREVOD JEDNE PESME

Prevedi me na jezik kojim više ne govori niko
Ionako im govorim
Kao što pesma razgovara sa slikom
Hodajući na prstima
Mimoilazim se s vikom
Pregršt reči ti pada na glavu
Raspući će ti se lobanja
Krv će ti izleteti kroz usta
Kao što svetlost ulazi kroz širom otvoreni prozor
I dolazi ti silom do očiju
Vidiš li
Ja sam izgubila moć da ti govorim
Tako da razumeš
Išta osim usana što se miču
Predugo sam bila bolesna
I moja zlatna reč
Svela se na bespomoćno krkljanje
A snage nemam ni da mašem rukama
Sećaš se
Došli su dani kada je drhtanje postalo nesnošljivo
I najobičnije stvari
Kao što je uzimanje olovke među prste
Postale su zamorne
Kao dugo rvanje sa rajsferšlusom
Kao dugo ćutanje sa telefonom koji je zvonio
Kao pad tvog glasa na moje grudi
Sada kad znam kako da kažem
Svet me više ne razume i
Nema nade
Ni za koga od nas
Da ćemo ikada
Govoriti sa cvećem
Koje je tako pametnije
Da se pravi gluvonemim
Kad mu se obraćam
Vidiš
Razočarane su bašte
Dugim besciljnim koračanjem
Zemlja je suva
I noć ne može da se podigne do neba
Daleko si
A osećam da me gledaš
Osećam u kosi
U srži od rebara
Osećam
Da si ti prolaznik koji izgovara
Koliko je sati
I sećam se, sećam se
Svega
Odjednom
Pomislim
Da negde kasnim
I misao izleti iz slepoočnica na dlan
Potresam ljude oko sebe
Vrištim
Otkud te znam
Veruješ li ti da je ovo stvarnost
Rekli su
Sve može biti san
U paučini mi se ljulja mozak
Na trafici
Dobar dan
I ne znam otkud
I ne znam otkad
Bože
Da li ja ove ljude znam
Samo gomila reči i mreža lica i očiju
Dlake u ustima
Ona jedna zaglavljena u grlu
Psihosomatski
To je tako teška reč
Za jednog racionalnog čoveka
Koji veruje
Da je bolesno srce
Ako već nije jetra
Psihosomatski
To znači
Da misliš da te smrt jednako čeka
A ona može ipak biti
Tako daleka
Da te još uvek i ne zna

 

IGRA

Čini li mi se samo
ili ti dođem ovamo
uvek jureći svetlo?
I jedan svoj davni
Dečji san
O jednom danu
Celom srećnom
Lopta je odletela preko
Ići ću ja znam da se ti bojiš
Mene vole oni strašni ljudi
Vraćam se za 10
Počni da brojiš
Istih se igara igram i danas
Sve duže ostajem
Što sam više stara
Jednom ćeš brojati do večnosti
I niko me neće ponovo naći
Jednom će nam ptica loptu odneti
i gde ću onda da je tražim?
Ili
šta ako je jednom
baciš u vodu
ti znaš da ću otići
a da li se vratiti mogu?
Svejedno svejedno
Baci
Sad je moj red
Nemoj da kvariš igru
Požuri dok ne padne noć
Požuri
Sunce je tu samo na minut
Ne brini
Neću je ponovo baciti preko
Nešto me je tada obuzelo
Rekla sam ti lepo
Tamo ima nekih ljudi
koje odnekud znam
i vratiće mi uvek će mi vratiti loptu
al jedne noći obiće bravu, ući mi u san
A ja ću im reći hrabro tad
reći ću: neću da se igram
I reći ću:
Sunce, ako tražite da biram
i još ću im reći, znam:
Evo, sve su moje lopte bele
Čekaj
A šta ćemo ako mi kažu
da oni baš takve i žele?

Stefani Cvetković

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.