POVRATAK
Ovo nije moje skrovište, šaka iz koje sam izašla,
okular kroz koji sam posmatrala nedra zemljice,
grudva koju bih pod jezikom topila kad mi padne
mrak na oči posle izlepljenih letaka za rasprodaju
duše na tezgama za polovne stvari…
Izvoli, krpi.
pred Bogom prišij dugmad i očisti sa cipela izgaženu veru.
Toliko dugo živim da ne mogu iscediti sav bol i oslikati
narednu dekadu kroz koju bih prodisala.
Sobe više ne mirišu na jabuke i cimet,
Ovo nije moje pristanište na kom sam ušila prvo puzenje,
ovo je harpun koji te ubije i od kog progledaš.
Više nemam kome da se vratim, a svi su moji, vole me k’o oči so,
oko vrata kače kantar i drže svećnjake.
Pripremaju svečanu gozbu na kojoj mere cigle za naredni pregradni zid.
IGLENI VRTOVI
Pronađete li nekog sličnog mom opisu u iglenim vrtovima,
zaglavljenog između ušica kako vadi iz tabana trnje i
od njega pravi rukoveti, taj je svoju kaznu odslužio.
Milujte ga kao što mene milovali niste,
mene su zarobile kiše, zapljusnuli olujni talasi na rtovimačekanja.
Pronađete li nekog sličnog meni u iglenim vrtovima
kako se raduje grmljavinama iz daljina,
premažite mu kožu smiljem i bosiljem, taj je žarišta ugasio i smrt svoju progutao.
RATNIČE ITAKE
Znam gde ideš u pet do osam, poslednja stanica poluprazan voz.
Seliš se u milisekundu večeri kada smo zaspali na stražama i zatrovali krv.
Znam da gaziš stazama na kojim smo juvelirali prelivenu reč i ljubili
iste staze na kojma smo osudili na vešala pregršt želja.
Gde smo pogrešili, ratniče Itake?
Što smo se oglašavali raštimovanim fugama a ne svetlošću kroz levu stranu?
S leva na desno ogledali se u eruptiranju damara?
Nasumično kolo vodimo dok ti ispod jagodica udicu bacam, a ti mamac grizeš.
Suzana Rudić