SVE JE BESMISLENO AKO NEMA LJUBAVI – Srbijanka Stanković

Književnica Srbijanka Stanković iz Prokuplja, od snova devojčice koja je uz sveću zbog restrikcije struje devedesetih slušala narodne priče i pesme rasla je i sazrevala do autorke dve knjige Ana je čekala i I tako u beskrajno, čineći od svojih junaka i junakinja „davne dobre prijatelje“, a od nas čitalaca one koji uvek mogu da nauče mnogo iz situacija kojima se bavi u svojim delima. Da nema pravog životnog smisla bez ljubavi i da krilima moramo leteti čak i kada su olovna, potvrdila nam je u ovom razgovoru pozivajući nas da zavirimo duboko u svoja srca.

 

Poštovana Srbijanka, dugi niz godina bavite se pisanjem. Da li biste nas poveli u svoje detinjstvo i otkrili najranije osećaje za lepu reč? Kako je izgledao trenutak kada ste osetili i znali da ćete postati pisac?

Najranija sećanja na lepu reč povezana su sa mojim prvim pokušajima da pišem i savladam čitanje. Imala sam pet godina kada sam s uspehom čitala i pisala ćirilicu i latinicu, zahvaljujući mojoj majci i tetki. Pričanje priča me je omađijalo verovatno još ranije. Devedesetih kada su restrikcije električne energije bile gotovo svakodnevne, baba i deda su znali da nas okupe uz sveću u dnevnoj sobi i onda da pričaju, pevaju. Nekada su to bila predanja, „strašne priče“ iz naroda, a nekad jednostavno svedočanstva o tome kako se nekada živelo, kada su oni bili mladi. Taj prošli svet me je fascinirao i mislim da sam imala samo šest godina kada sam napisala svoju prvu – dečji naivnu – pesmu o omiljenim crtanim junacima.

Ne mogu da izdvojim jedan trenutak, iz ove perspektive sada čini se kao da su celo moje detinjstvo i rana mladost nekako podrazumevali da ja budem pisac dok me ima.

Vaš prvenac, drama „Ana je čekala“ objavljen je kao nagrađeno delo. Ova drama inspirisana je društvenim promenama koje su nas dočekale od 2000. godine pa nadalje. Međutim, drama poručuje da ljubav pobeđuje sve. Šta je to što ste želeli da poručite čitaocima (i gledaocima) ove drame? Kako na nju gledate posle nekoliko godina od objavljivanja?

Jednom sam o sebi napisala „Ja sam hodajuća definicija nerealnog optimizma i svakodnevne romantike.“ Mislim da tako najlakše mogu da objasnim kako živim, osećam život i onda o tome i pišem. Drama „Ana je čekala“ je godinama zrila u meni i onda se jednostavno dogodilo da sam je napisala za nepuna tri dana. Tačno je da su je inspirisali društveni događaji u Srbiji s početka 21. veka, ali se bavi upravo tim pitanjima – da li je važno kada i gde živimo, kako okolnosti koje su veće od nas mogu da utiču na naš život i na kraju, da li su uopšte spoljna dešavanja presudna i istinski veća od onog kako ih percipiramo?

Za mene kao pisca i kao ženu sve je besmisleno ako nema svoj okvir u ljubavi. Ljubav između muškarca i žene, ljubav prema porodici, deci, prijateljima, ljubav prema životu – možda deluje površno u savremenom društvu, ali mislim da je upravo njen izostanak razlog ispraznosti i svega lošeg na ovom svetu.

Nisam dugo razmišljala o „Ani“, ali u mojoj glavi sve je na mestu što se glavnih junaka tiče, jer su pronašli razrešenje i otkrili suštinu. U nekoj paralelnoj realnosti oni zaista žive onako kako se zaista živi i srećna sam zbog njih kao da je reč o mojim davnim dobrim prijateljima.

Vaša nova knjiga „I tako u beskrajno“ je zbirka kratkih priča u kojoj saznajemo da život ne treba čekati, da je život onakav kakvim ga sami napišemo… Ova mudrost direktno korespondira sa temom o čekanju iz Vaše drame. Šta i koga čekaju junakinje i junaci Vaše nove knjige?

Neki čekaju da život počne, neki čekaju da se patnje završe, neki samo čekaju, jer su na pragu svesti i samosvesti da život nije samo svakodnevni odlazak u kupovinu, slaganje veša i pranje sudova. Zbog tog uverenja da (mora da) postoji nešto više, neki junaci hrabro istupaju i prave korak ka životu kakav žele da žive. Drugi pak odustaju, misleći da je kasno ili da nema te ruke koja će ih spasiti.

Samo retki se dosete da je i spas i propast uvek u našem srcu, duboko u nama.

Srbijanka Stanković: I tako beskrajno
Photo: Danijel Milojković

Bavite se temom žene i životom žena u svojoj novoj knjizi. Temom nasilja nad ženama i femicidom. Možete li nam nešto više reći o položaju žene u našem današnjem društvu i šta je to na čemu celo društvo treba da radi kako bismo zaštitili žene?

Naizgled, položaj žene u savremenom društvu je drugačiji, ne usuđujem se da kažem – bolji – nego pre dvadeset, pedeset ili sto godina. Dobile smo glas, imamo različita prava, ali deluje kao da ih stidljivo uživamo ili da se sve vreme borimo za nešto što nam prirodno pripada. Svakodnevno se bore i domaćice koje se muče pitanjem „šta da spremim danas za ručak“, i majke koje ne mogu da se odvoje od deteta a moraju da rade, i žene u poslovnom svetu u koje upiru prstom i pakuju u stereotip – da su neostvarene karijeristkinje.

Žena se štiti kao devojčica, kao devojka, kroz isticanje činjenice da nije objekat, da nikome do sebi ne pripada, da je ljudsko biće s pravom da misli, oseća i bori se na svoj način. Verujem da bi se vremenom mnogo toga promenilo ako se radi na širenju svesti i na shvatanju da žena nije „sama izazvala“ nasilje, već da je uvek odgovornost u onome koji nasilje čini.

Srbijanka Stanković: I tako beskrajno Photo: Vladimir Gašević

 

Sa naslovne korice knjige poručujete: „I teške stvari mogu da okrilate.“ Kakva su krila koja možemo dobiti na osnovu životnih teškoća?

Krila su olovna, ali i dalje – krila. Ako se naučimo da možemo i njima zamahnuti i poleteti, možda će nam postati jasno da još ima mnogo toga lepog što možemo da vidimo, osetimo i doživimo.

Sebe opisujete kao osobu koja je „snažna dok sanja“ i „budna već tri veka“. Da li se sa snovima raste i kako i mi da ostanemo budni, ako ne tri veka, onda makar u ovom današnjem trenutku?

Sa snovima se raste i sazreva. Snovi nas oblikuju, menjaju, podižu i čine nas ljudima, stvaraocima sopstvenih života. Nemam neki čarobni recept za budnost. Za mene biti budan znači biti svestan sveta, svestan svega, okružiti sebe sobom i živeti prema osećanju. Možda nam zaista deluje teško i u najmanju ruku izazovno biti svestan sebe i toga šta nas usrećuje, šta nas osnažuje i drži na površini, dok razmišljamo o običnim stvarima (koje opet uslovljavaju naše fizičko postojanje) – šta pojesti, kada kupiti drva za ogrev, kako putovati do posla. Ali na kraju krajeva, sve te svakodnevne brige uvek nestanu kao da ih nije ni bilo kada se suočimo sa onim suštinskim – da nekog volimo, da o nečijem zdravlju brinemo, kad nekog izgubimo. Ako smo budni u ovakvim trenucima onda nemamo rok trajanja, naša duša će uvek da živi. Moja duša je samo izabrala da o svojim putovanjima kroz vekove sve i zapiše.

Razgovarala:

Milica Milenković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.