SVE ŠTO NE VOLIM – Jelena Stanković

SVE ŠTO NE VOLIM

Daj mi još gutljaj te votke.
Znam.
Znam šta ćeš reći:
,,Jelena, ti ne voliš votku.”
Ne volim.
Mnogo toga ne volim,
pa me niko ništa ne pita.
I ja ćutim.
Zato što to nije važno.
Nije važno.
Kako se osećam.
Koliko sam popila,
koliko prosula,
ni moja haljina koja je previše neudobna
ni cipele koje me žuljaju,
ni muzika koja je očajna
i tera me da plačem.
Ni to što sam se ugojila,
preterala sa slatkišima,
sa kafom,
cigaretama
i svim što me polako,
ali sigurno ubija.
I što uvek ćutim.
Uvek samo ćutim.
Tako da nije važno što votku ne volim.
Posle ovog gutljaja, zaboraviću na sve ostale stvari koje ne volim.
I ništa neće biti važno.
Izuću proklete cipele,
i gola ću igrati na stolu.
Razbiću čaše i flaše,
hodaću bosa po staklu
i ponosno ću se smejati.
Skinuću i šminku,
i sve sa stola ću pobacati na pod.
Igraću,
biću slobodna.
Hajde, dodaj mi samo još malo votke,
ili me vodi odavde i pitaj me šta mi je,
da se pred tobom razbijem,
da ne vide ljudi
koliko sam poludela.
Ako nećeš da odemo odavde,
dodaj mi samo još jedan gutljaj pa ćeš videti kako ću za tren napraviti haos.
I kako će se svi smejati.
Hajde, samo probaj da me ne izvedeš odavde.
Da ti pokažem kako žena zna da poludi.

 

ŽENO

O takvima kao što si ti
pisali su
Antić, Kostić,
Miljković i Šantić.
Čak i Prever.
Sanjali su o mirisu tvoje kose,
mekoći tvoje kože,
ježili bi se i na samu pomisao tvog dodira
oni što su od žena bežali,
oni što su se žena plašili,
čak i oni što su žene mrzeli.
Klanjali li ti se svi redom, ženo.
Je l’ nazdravljaš i danas meni po kafanama?
Je l’ se truješ jeftinim cigarama?
Je l’ plačeš kad čuješ onu Čolinu pesmu?
Je l’ se moliš za mene?
Je l’ me sanjaš, pa se noću budiš sva u znoju i suzama?
Grešnice.
Svetice.
Moja voljena.
Moja jedina.
Moja ljubljena.
Ženo.
Je l’ i dalje nosiš krstić oko vrata?
Je l’ si i dan danas ponosita i gorda?
Kad ti kažu da sam polupao pola kafane,
da i dalje tebi posvećujem pesme,
razbijene čaše,
popijene flaše,
prolivene suze,
je l’ ti oko srca bude toplo?
Je l’ se smeješ?
Ili plačeš?
Nikad neću saznati.
To znaš samo ti.
Moja bolna, otvorena rano.
Pusti me da noćas na smrt iskrvarim.
Moja tiha patnjo.
Moja jedina ženo.

 

JEDINA DOMOVINA

Danas bih te grlila dugo
i svoja stopala
bih smestila u tvoje krilo.
Uz čašu crnog vina.
A može i bez nje.
Danas bih ti čitala poeziju Branka Miljkovića
i verovatno pustila koju suzu.
Danas bih ti pričala
koliko mrzim rastanke.
I duge
i kratke
i bolne.
Rastanci su uvek tužni.
Danas bih ti rekla da su tvoji dolasci najlepši na svetu.
Danas bih merila tvoj raspon ruku,
pronašla ti borice smejalice,
jednu malu crnu tačkicu u tvom oku
i rupice na obrazima dok se smeješ.
Dugo bih te grlila.
Je l’ znaš kako se ljube Eskimi?
Eto tako, odaću ti tajnu.
Ali nemoj nikome da kažeš.
Do juče sam htela da menjam svet,
dižem revolucije,
pobune,
da državu spasim,
ljude dižem na noge
i štošta drugo.
Ali ništa od toga mi danas nije važno.
Sad bih te samo gledala.
I pronalazila
sitne detalje na tvom licu,
prebrojila ti mladeže na leđima,
ožiljke,
bolne tačke,
zatvorene rane,
a možda i one otvorene.
Pronašla bih
mesto gde si golicljiv,
sakrila bih se
između tvojih dlanova,
i naučila te kako se ljube Eskimi.
Danas bih ti rekla
kako je tvoj zagrljaj
moja topla,
voljena,
jedina domovina
kojoj bih se uvek vratila.
Danas bih te grlila.
Dugo.
Dugo.
Dugo…

 

Jelena Stanković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *