TAMA
stopala su mi hladna, neprirodno savijena
teško ih odvajam od lepljivog linoleuma
ulične svetiljke se povlače u sebe
a ti se lako umaraš u gustom mraku
zašto se ne bi baš sada okrenuo i zauvek otišao
naša tuga je živa poput tek progledalog ždrebeta
kada se prvi put ritne
DAN ŠKOLE
ne znam šta želim da budem kada porastem
usta su mi puna vate dok recitujem pesmu na priredbi
molim se tim pametnim ljudima
koji mi se smeše sa oronulih školskih tavanica
kasnije šapućem nevidljivom bogu
u grču na prašnjavom sedištu automobila
dok gledam kako pokraj puta
nekome otkazuju unutrašnji organi
naivno sležem dečijim ramenima
grlim život poput omiljene lutke
SKRIVANJE
kajsije nisu ukusne kao one kod kuće
sedim u četiri zida i slušam zvuk plavih sirena
u stanju sam da hodam satima
kivna zbog okrutne lepote drveća na vrhu zaboravljenog groblja
tamo napušteni psi uče da laju
razmišljam o svim tajnama koje su mrtvi odneli sa sobom
čujem klatno starog sata kako poslednji put otkucava
vidim nju bez vazduha dok zabija nos u crkveni kalendar
nemam puno vremena
uplašeno ih gazim zajedno sa suvim grumenom izmorene zemlje
Vrlo dobro