ТРИ ТАЧКЕ
Три тачке означавају текст који се може наслутити па се за њега не морају трошити речи, јер се у крајњој анализи, те исте подразумевају али се, ето, читаоцу даје на вољу да их сам, у складу са својом мишљу, доврши. То су бар неке јасноће списатељске накане да своју поенту другима, на њихов начин и у складу са њиховим осећањима, саопшти, а своју мисао, њиховом емоцијом, заокружи. Но, пређимо сада у домен те списатељске накане… Ту долазимо до недоумице, јер ипак нисмо у глави тог списатеља већ само на таласима његовог покушаја, којима он то и признаје, дајући нам те три тачке, као наше право да одлучимо сами, те, и ту његову мисао, својом емоцијом, заокружимо. Мало ко и обраћа пажњу на ту списатељску немоћ, утешен ваљда том властитом пројекцијом закључка, који се, ето, подразумева, па се самим тим и не треба више бавити њиме. Вук је појео бабу, а онда је дошао ловац Лука… сви живе срећно до краја живота, и то је то. Ваљда или валда, зависи свакако од човека не и од граматике, подразумева се да је ловац Лука убио тог злог вука, јасна је то ствар па се не мора уопште ни трошити непотребних речи за то када ваљда сви ми можемо и сами да закључимо када нам то ваљда онај епилог иза те три тачке собом открива јер… „сви живе срећно до краја живота“ а како би они то могли да ловац Лука није убио тог злог вука, зар не?
Пре свега, ако већ желимо да убијемо бајку а она је свакако убијена тим трима тачкама, можемо на тренутак реконструисати тај догађај који нам писац описује али овога пута без те три тачке властитог мирења са његовим виђењем тог догађаја већ властитим доживљајем те приче која бива заокружена тим трима тачкама а у ствари нашом инертношћу да изведемо властити закључак. Можда вук и није био зао, можда он није појео бабу јер је то желео колико јер га је природа ситуације на то нагнала… био је гладан, баба немоћна, стомак празан а испред њега лак плен. Мислим, умрла би свакако, сада је барем послужила некој сврси, постала живи чинилац прехрамбеног ланца на којем је заузимала бедну позицију својом левитацијом живота, истим угрожавајући туђ пошто је она девојчица из приче ипак морала да га одржава те и себе неким опасностима због тога излаже. Дакле, нечији живот је био таоц туђе смрти док ју је вук својим инстинктом учинио вредном јер је барем послужила сврси тог прехрамбеног ланца. Собом је нахранила вука… мислим то је барем природно. Да, јесте природно али није баш згодно да се каже барем не у Друштву којем пилићи срећни машу са омота паризера док их ови бахато трпају у своја „потрошачка колица“ тим њиховим осмехом ваљда тотално утешени. Али, вратимо се причи. Вук је појео бабу… да ли је баба срећно махала смешећи се док ју је вук жвакао нико не може да потврди или да демантује зато сам и ставио те три тачке… но, вратимо се причи.
Дакле, вук је појео бабу. Али, шта се сада дешава, вук се преоблачи и вук чека. Но, да ли је то можда само пишчева пројекција дате ситуације? Свако ко је и овлаш као мали гледао култну серију Опстанак зна да вукови нису такви, они се не пресвлаче, не маскирају, не труде се да буду оно што нису јер се ваљда ни не стиде онога што јесу. Нема много мимикрије на њиховим лицима. Једу када су гладни, пију када су жедни и мазе се када се воле. Нема ту много компликовања као што нема ни баба у тим чопорима. Међутим, овај вук је био сам. Овај вук је данима пратио ту девојчицу која је одржавала бакину левитацију између живота и смрти. На крају крајева, вук није појео девојчицу иако јој је био на трагу данима, појео је бабу, сачекавши у тој кућици девојчицу те ако одбацимо неке пишчеве пројекције, готово сигурни можемо да будемо да је није ни сачекао у бакиној спаваћици већ онакав какав је заиста и био. Природан, крволочан и леп, те је можда зато девојчица пружила руку том вуку. Ваљда је и сама осетила да нема опасности, да вукови нису људи, те да ни не лове када су сити, као што ни не једу када нису гладни, тако да, када јој је пришао њушкајући је, она му је пружила руку, помазила га је. А заправо то је и било потребно том створу, јер му је ипак, тако наједеном и напијеном, само још то требало. Неко, да га помази, јер нежност није само потреба људи, већ сваког живог створа, док она сама, нема ни пол, ни расу, ни врсту. Она је универзална као и глад што је, те нас то враћа сликом на још једног самца из ове приче који је ступио на сцену. Ловац Лука.
И он се шуњао и он је пратио девојчицу и он је сâм, али само он има униформу. Одело иза којег се крије, којим, све своје радње нормалним, представља. А да ли су нормалне? Да ли је нормално уходити шумом девојчицу? Да ли је нормално користити је као мамац и да ли је нормално дозволити да вук поједе бабу ако их је већ толико ревносно уходио. Мислим да је ово последње и нормално, а мислим да је и ловац Лука, поред свих својих ненормалности, ипак, на исти начин размишљао када је дозволио да вук поједе бабу.
Углавном, стоје тако у соби: Вук, девојчица и ловац Лука… остатак претпоставите сами ја вам само дајем неке нове три тачке са, ипак, истим епилогом: „живели су срећно до краја свог живота“!