Sudeći po broju tih naštimovanih injekcija Ana će ih primati dvanaest dana. Zapravo, neće ih primati, ona će ih zabadati sebi u stomak, jer na sam pomen injekcije, Arsenije je uši pokrio rukama i napravio toliko bolan izraz lica da je Ani bilo potpuno jasno da će morati sama. Bolje je tako. Ne bi imala ni vremena ni živaca da ga posmatra kako već ko zna koji put primiče malenu iglu njenom stomaku, ispušta neke glasove i na kraju zgrožen odustaje.
Ana će to učiniti sama. Ima nečeg umirujućeg u tome. U odsjaju igle i načinu na koji prolazi kroz kožu. Zvuk probijanja kada koža pukne, taj trenutak bola i osećaja kada injekcija ispusti svoj sadržaj. Ana se kune da može osetiti hladnoću kako joj se širi stomakom, kao da je ledi celu i ona ostaje fiksirana u vremenu kao ledena skupltura, lepa, prozirna i blistava. Umetničko delo nastalo kao greška prirode. Mislila je da je priroda nepogrešiva. Ana je njena ćerka, iznikla iz cveta bosiljka, stvorena iz pene, sudarom naelektrisanih čestica izronila je iz zemlje, Golum, udahnuli su joj dušu hladni vetrovi i oluja joj je u očima. Njen jezik grmi i usne sevaju; ona priča o nastanku u velikom prasku boja i izumrlih životinja sa svih pet kontinenata. Prozirna i laka dolebdela je na svet oslikavajući svojim telom okolno šarenilo i nastambe prvog čoveka. Pleše vekovima i, zadihana, zaustavlja se u vremenu u kom je odlučeno da će živeti i biti uspomena; poneće teret pretkinja, srušenih gradova, dece u zavežljajima na leđima majki; poneće i majke na svojoj koži, istetoviraće na sebi kolutove i šare plemena, igraće oko vatre i biće vatra – istopiće led u sebi, istopiće samu sebe i ponovo se roditi iz vode.
Osmi je dan i stomak joj je plav. Odabrala je jednu regiju u koju zabada malu iglu. Plavetnilo Aninog stomaka, remek-delo nje same, modro dno okeana u koje se ulivaju tanki rukavi popucale kože, mrtvo more prepuno soli. Osmi je dan. Osma je igla. Osmo zatvaranje u sobu. U sebe. U svoj mali svet. Samo sa Ninom.
Odlomak iz romana “Lakrimarijum“