Vida Nenadić – pesme

ODOH JA

Odoh ja i odavde,
da ne budem jedna od onih
koji imaju sve, a i dalje traže više.

Idem, da više ne gledam u sat,
koga ovde i nema.
Idem tamo gde znaju
i sa lakoćom pravilno izgovaraju moje ime.

Idem da prizovem Sunce
u zenice.

Tamo, gde voda izvire idem.
I ne nosim ni uspomene.
Nosim mirise.
I dušu na ramenu.
I jedno malo ogledalo
da vidim da dišem.
I da se u njemu prepoznam.
pre nego ga tebi dam.

Idem, jer vreme je.
A vremenom se ne trguje.

GODINA KAMENA

Opet mi neko šalje leptira
iz svemira,
dok se pitam
kud idu
svi ovi ljudi
u kojima
tinja pustinja.

U svakom oku
zaledila sam po jednu suzu,
dušu u sebe obukla,
a noge u stare sandale uvukla.

Omeđena rosom sa usana,
izujedana komarcima sa Dunava,
povijena
pod teretom kamena Starog Slankamena,
koji mi pritiska ramena
i u svojoj teskobi kreće i pada

Ugledah
krila
još jednog anđela.

ZALAZAK SUNCA

Kad se jednom rukom
i daje
i prima,

A drugom
uzima
i oduzima

I kad ni posvete
nisu
bez osvete,

I kad i najcrnja noć
krene na put
kroz tvoje zenice

Najlepše je
ispod tvojih obrva
zalazilo sunce.

Vida Nenadić