Željko Vukašinović – pesme

***

Ona nije birala reči
da istrese gorčinu
Pred ljude koji je
nikad nisu ni sreli.
Ranjeni kad su shvaćeni
Naprasno osete silinu
I kažu ono što nikad nisu smeli.

Ali spas se ne nazire za nju.
Luta kao ranjena zver,
I zavija kao vezan ker,
na nekog ko odavno nije tu.

Ona zna da kad sama ostane
I udahne još malo smrada
Grozne samoće, neizlečive, uporne…
Kad usna od ugriza plava postane,
Suzama zamuti pogled
Suzama zamuti reči…
Reči postaju umorne

A ja razmišljam još uvek o tom
I iznova joj prilazim sa osmehom
Dok iza ledja nož držim
Da joj rasečem omču, napravim lom
Pa odletim, pošto joj ranu spržim

I nisam joj neki spas,
Lajavi, slatkorečivi sam pas
Koji se učini kao nekakva nada
I ne mogu joj pomoći da ne propada

Bez obzira na sve to,
Ona me uvek, stidljivo, upita:
“Pa gde si bio do sada?”

 

***

Jutro traži umivanje,
Ispiranje usta
od truleži cigara,
Hitno pišanje, i kafu,
jaku kafu.
Dan traži čovjeka,
Negovo vrijeme
i vrijeme koje nije njegovo.
Dan traži sate,
da ih gricka lagano…
Žena traži…
Traži mir, samo mir.
Možda neke ruke
ili tvrd dodir pred spavanje,
Mekan jastuk
I da je niko ne budi.
Šta traži život?
Život traži i jutro i dan
I ženu…
Život traži noć,
Da se poslije nje
sve to ponovo dogodi.

 

***

Voleo bih da ti kažem
Da želim te,
I da ti foru prospem, najbolju
Da te od njega ukradem
I zadržim te,
Da sa tobom upadnem, u nevolju.

Voleo bih da te nasmejem.
I taj osmeh da ostane
Dugo, baš dugo.
Da te sobom zavejem
I sakrijem.
Ali to je samo ono što bih voleo,
A šta bi volela ti…
To je već nešto drugo.

Zato ostaje mi da sanjam.
Vremenu pravim društvo,
Dok prolazi.

Mesec, pijan, ulicom
Da proganjam,
I smejem se suncu kad izlazi.

Željko Vukašinović

Jedan komentar na “Željko Vukašinović – pesme”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *