Jasminka Milošević, profesorica filozofije, iz Bara, u sredu, 28. decembra, započela štrajk glađu. Razlozi za ovakav radikalan potez leže u jedanaestomesečnoj bezuspešnoj borbi sa institucijama u Crnoj Gori, kojima se Jasminka obraćala pismeno, telefonski i preko medija, tražeći pomoć za višedetne porodice Stanković i Salihi koje u okolini Bara žive u izuzetno teškim uslovima.
Kako saznajemo od Jasminke, porodica Salihi živi u javnom toaletu koji ne funkcioniše već 20 godina, a već postojeće teške uslove dodatno otežavaju kiše nakon kojih se toalet napuni vodom. Porodica Stanković živi u trošnoj brvnari koja nema ni adekvatne prozore, a krov prokišnjava. Porodice Stanković ima sedmoro maloletne dece, od kojih dvanaestogodišnja Tanja boluje od tumora na oku. Operisana je, i prošla je kroz proces hemoterapije, međutim, dalje lečenje je neophodno, jer postoji mogućnost recidiva. Najmlađe dete iz porodice Stanković ima samo godinu i po dana.
Porodica Salihi ima petoro dece i unuče od godinu i po dana. Starija deca Salihi žive u iznajmljenom stanu kojeg plaćaju od onoga što isprose, međutim, stanodavac koji je jedina osoba u Baru koja je dopustila da ova romska deca žive u stanu a ne pod vedrim nebom, ne dozvoljava da u stanu žive ostali članovi porodice, iako deca Salihi redovno plaćaju dogovorenu kiriju.
Profesorka Milošević jedanaest meseci ulaže napore da pomogne ovim porodicama, i umnogome je pomogla, međutim, nemoguće je dugoročno pomoći bez pomoći onih čija to dužnost i jeste a to su institucije koje se uporno oglušuju na vapaje ljudi koji pokušavaju da pomognu ovim porodicama. Stambena, zdravstvena i materijalna situacija porodica Stanković i Salihi je već duži vremenski period poznata Centru za socijalni rad, međutim, pomoć pružena u skladu sa mogućnostima lokalnog Centra za socijalni rad, nije dovoljna da bi se problem iole rešio, i tu dolazimo do problema odnosa i interesovanja vlade Crne Gore za rad institucija.
O stanju u Crnoj Gori Jasminka Milošević na svom Fejsbuk profilu govori bez cenzure:
Opozicija se bori da bude pozicija, cene rastu brže nego plate, građani jure vezu za svaku sitnicu, poslanici dobijaju plate ni za šta, ukratko, ovo društvo se raspada po šavovima.
O svom potezu ističe:
Ako neko misli da sam se lako odlučila na ovaj potez, grdno se vara…Nemam više snage da vučem ljude za rukav, da molim, da pišem dopise uzalud. I ne mogu da svedočim mukama ove dece. Nisu Stankovići i Salihi jedine porodice čijim mukama svedočim…Ako se neko pita čemu štrajk glađu, reći ću sledeće: Štrajk glađu je oblik nenasilnog građanskog protesta u kome čovek koristi svoje telo kao instrument borbe. Ne štrajkuje glađu onaj ko ne voli sebe i druge, već onaj koji je svestan da pored tela postoji duh i da je duh snažniji od tela. Duh može da iznese ono što telo ne može. Duh, po definiciji, teži dobrom, lepom, istinitom. Teži pravdi. Čak i da me sjutra ne bude, ostaje ta težnja i niko je ne može poreći niti umanjiti. Otuda i solidarnost koju ovakav vid borbe budi. Ljudi vole slobodu i pravdu, bez obzira na druge okolnosti koje ih okružuju.