ORMARI
Ormari u mojoj sobi
gorostasi smrknuti
gledaju i ćute
tuđi neumoljivi
hladnim licem oraha
gledaju s visine
kao dve odluke
veće od mene.
KAD MLIDIJAH UMRETI NA PERONU PROKOPA
Danima bez kraja na zadatoj putanji
teglio sam grumen u grlu
kao da je tu od rođenja
san je bio samo neka davna varka
daleka obala i raširene ruke
sedeo sam zadihan na peronu Prokopa
i mislio da ću umreti
ako zatvorim oči i popustim na tren
pre nego što krene voz iz Beograda
srce će jednostavno stati
dovoljan je trenutak nepažnje
kada smetneš s uma titraje jabučica
taj podmukli prelaz
sa kaleidoskopa na onu sobu tvoje kuće
koja postoji samo u snu
u koju nikad ne stigneš da uđeš pre buđenja
oči su se sklapale
treperile su puste šine na podzemnoj promaji
sezale potom do predsoblja kuće
i zabravljenih vrata
slike su me mamile
jedino me još muzika iz slušalica
držala da ne prevagnem
znao sam da dok je čujem
tu sam još uvek
voz će stići i polako krenuti
u nekom trenutku ukazaće se
bregovi i šume mog rodnog kraja
ja ću biti dobro
sve će biti dobro.
ZUJI
Prvo zazuji jedno
pa drugo
pa onda zajedno.
Proći će brže
ako se ne budeš opirao.
Dovoljna je prva dublja tišina
ona ga izgleda priziva.
Zuji tako ponekad i danima
menja skale
basovi ti mogu i prijati
šume kao vetar ili voda
gotovo te uljuljkaju
kad sve utihne oko ponoći.
Soprani su već drugo
uporni i naporni
kao da prete kažiprstom
opominju te
na ono što bi mogao zaboraviti
ali i njih nekako potisne san
a tamo te već
i briga što zuji.
Zlatko Stevanović