Život prođe, devedesete nikad!

Baniju su pogodili razorni zemljotresi. Mnogi to koriste za političke obračune. Obe strane lažu da se akcije pomoći odvijaju po nacionalnoj osnovi. Srpska strana navija za teoriju da su zemljotresi opomena za Jasenovac. Srbi iz Srbije najviše. Oni čiji rođaci nisu stradali u Jasenovcu i oni koji nikada nisu bili u Jasenovcu, imaju obraza doticati se takve teme. Nevernici se uhvatiše krsta pa na njega razapinju i grešnike i pravednike, ne imajući svest ni o grehu, ni o pravednosti, ni o krstu.

Razgovaram sa nešto starijom prijateljicom koja vrlo dobro pamti rat i koja je u Srbiju proterana za vreme Oluje. Nakon nekoliko različitih stavova ona mi govori:

– Razumijem te, ti si rođena ovdje, ovo je tvoja zemlja, i bila si mala…

A u meni već počinje da kipti, iako ništa od tih emocija niti razmišljanja nisam očekivala. Ovo je moja zemlja? Zemlja u kojoj sam rođena raspala se dok sam još nosila pelene, ista je to zemlja u kojoj si rođena i ti. Zemlja u koju si ti došla proterana, moja je zemlja u koju sam stigla nepozvana i ne birajući je. Iako me mnogi bliski doživljavaju kao patriotu, iz mene izlaze čudne, ali istinite reči.

Kakva zemlja? Iz ranog detinjstva najviše pamtim smrti, crne marame, uniforme i izbeglice. Imam par dragih uspomena koje bih imala i da sam rođena u Pakistanu. Nakon preživljavanja pada Krajine dolazi bombardovanje. Doživljavam prve napade anksioznosti, a da ni ne znam šta je to. Na svaki zvuk sirene dobijam proliv. Izbgelice se još uvek zovu izbeglicama u to vreme, samo, sada postoje i izbeglice sa Kosova. Učim sa deset godina razliku između izbeglice iz Krajine i izbeglice sa Kosova. Htela sam da razumem… Izbeglica…Čudna reč.

Nakon toga ova zemlja mi pokazuje da je lako ubiti premijera, da je sasvim normalno isporučiti Hagu bivšeg predsednika i vrhovne zapovednike vojske, da je vrlo lako kupiti ogromnu firmu za 2 dinara, da se ljudima dele otkazi i da nisu samo izbeglice gladne. Ta glad je mogla dočekati i mene, svakog trena. Više nije bilo razlike između mene i izbeglica, a sada je ima još manje.

Jedna psihološkinja je nedavno u svom tekstu pominjala kako u temama o ratu bivaju dotaknute razne kategorije: poginuli, invalidi, proterani, agresori, žrtve, civili, vojnici, srušeno, opljačkano i sl. a niko ne pominje da su TU BILA I NEKA DECA. I zaista, nas se niko ne seća, a furamo već sede kose. Za nas nije bilo vremena, a sada ga pogotovo nema.

Sada je došlo zlatno doba u kojem ”ima svega u izobilju” bez obzira na to što decu lečimo SMS-om, a neko na KupujemProdajem MOLI za ostatke hleba. Ima svega, a cena prava sitnica – ljudsko dostojanstvo. A meni, mala moja iz Glinskog kotara, ova zemlja nije dala ništa, a uzela je sve!
Jutros je novi zemljotres pogodio Petrinju, jutros se Fejsbuk patriote ponovo obračunavaju, dok neko plače i smrzava se ispred svoje trošne banijske kuće.

Sada smo svi izbegli u svoje svetove i ispitujemo svoje granice. Dokle ćemo biti izbeglice iz života?

P.S. Izvinite što sam ovaj tekst napisala na brzinu, i, nije politički – ljudski je, tako da… Nemojte libiti razmisliti o svemu…

Pozdrav,
Stefanija K.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *